VLASNISTVO,  IMOVINA,  STANARSKO  PRAVO

      Ogromne visegodisnje patnje stanara,  nepravda,  diskriminacija,  lisavanje  imovine  t.j. stanarskog prava u tzv. privatnim neuseljivim stanovima,  prouzroceni su  neistinitim tvrdnjama  nominalnih vlasnika,  da su oni   "legalni,  legitimni,  'gruntovni' vlasnici",  kojima  za vrijeme SFRJ   toboze  "nije oduzeta imovina",  i sl. 

Podsjetnik o nekim bitnim cinjenicama i pojmovima:

USTAV  REPUBLIKE  HRVATSKE  nema  povratno  djelovanje,   t.j.  ustavna zajamcenost  vlasnistva   odnosi se  na  onakvo vlasnistvo  kakvo je postojalo u trenutku stupanja na snagu tog Ustava,  kao i na vlasnistvo koje se kasnije legalno stekne,  a  uopce  ne znaci  povrat  ranije oduzetih  vlasnickih prava  ni imovine.¹  Zato,  na pr., nisu  vraceni  nacionalizirani stanovi.  Sto vise,  clankom 48. Zakona o najmu stanova  (1996.)  dio vlasnika je  prisiljen  jeftino  prodati  svoje  privatne  stanove  korisnicima  tih  stanova.   (Povrat imovine,  kad je moguc,  ne proizlazi iz Ustava nego iz Rezolucije 1096  Parlamentarne skupstine Vijeca Europe!).   Dakle,  na temelju Ustava RH  nema  opravdanja  za krsenje stecenih prava stanara  do kojega bi doslo povratom ranije oduzete imovine.  Neistinite  su  tvrdnje  da se  oduzeta  imovina  "mora vratiti",   jer   "Ustav RH  jamci vlasnistvo",  koje je,  navodno,  "svetinja"  ili  "najjace ustavno pravo",  i sl.  Pravo vlasnistva  nije  jace  od  prava na  jednakost,  ni  od  socijalne  pravde,  ni  od pravâ  covjeka  (t.j. ljudskih prava na  dom,  imovinu,  slobodu od diskriminacije,  itd.),  jer  i  ta prava  (a ne samo vlasnistvo)  spadaju  medju  najvise  vrednote  ustavnog  poretka  Republike  Hrvatske!   (U clanku 3. Ustava RH  spomenuta prava  su navedena  prije  vlasnistva).

IMOVINA  je skup subjektivnih prava jedne osobe,   pogotovo onih prava koja imaju ekonomsku  vrijednost   (= "possessions" u Europskoj konvenciji o ljudskim pravima²).  Imovinu  cine  ne samo stvari  nego  i  druge  ekonomske  vrijednosti³,  medju koje spada i  stanarsko pravo.   Sva  takva  prava  su  zasticena  Europskom  konvencijom  o ljudskim pravima.    (Europski sud za ljudska prava  bio je doveden  u zabludu  u pogledu stanarskog prava,  koje mu je lazno prikazano kao obican "najam" stana !!!)

STANARSKO  PRAVO  je  imovina  stanara,  stecena  zakonito  i  zauvijek.   Vrijednost stanarskog prava  iznosi oko 90 posto vrijednosti stana,  te su zato  nositelji  stanarskog prava dobili  pravo  otkupa,   za  oko 10 posto cijene,  drustvenih  i  nacionaliziranih stanova  (pa cak i nekih  privatnih  stanova,  protiv  volje  vlasnika,   po cl. 48. Zakona o najmu stanova, 1996.).    Takodjer su,  za vrijeme SFRJ,  nominalni  vlasnici  prodavali  takve neuseljive stanove za oko 10 posto cijene (ili jos jeftinije).

VLASNISTVO  je u principu nedjeljivo.   Vlasnik  koji je upisan u zemljisnoj knjizi  ima  sva  vlasnicka prava,  ali samo  ako nije nacinjen  izuzetak  drugim zakonskim odredbama. ("Lex specialis derogat generali")⁴.   Ustav SFRJ, kao ni Ustav RH, ne spominje zemljisne knjige.  Svi ostali zakoni  medjusobno su jednaki po svojoj pravnoj snazi.    Zakon o stambenim odnosima  nacinio je izuzetak  iz opcih zakonskih odredaba,  t.j. zauvijek je dao  gotovo sva vlasnicka prava  nositelju stanarskog prava  (koje se zauvijek prenosilo na clanove njegova kucanstva)  i  time je  zauvijek  oduzeo  ta  vlasnicka prava  (t.j. pravo posjedovanja,  uporabe stana, itd.)   i  imovinu   od  "gruntovnog" vlasnika,  koji je ostao samo  nominalni  "vlasnik".

      Nominalni vlasnici navode  da su mogli dobiti  "svoj" stan  zamjenom,  te nakon smrti nositelja stanarskog prava,  ako je stanovao sâm u stanu.    Medjutim,  istina je slijedeca: 

      Pravi vlasnik  (koji ima sva prava)  moze uvijek svojom voljom,  nakon isteka ugovorenog otkaznog roka,  useliti u svoj stan.   Naprotiv,  nominalni vlasnik neuseljivog stana  nije  nikada  mogao dati  otkaz  po svojoj zelji,  nego  je  ovisilo  o  volji  nositelja stanarskog  prava   hoce li stanovati sâm  ili ce imati  clanove  kucanstva,  na koje ce se zauvijek prenositi stanarsko pravo.  Upravo zato,  a  ne svojom voljom,  mogao je nominalni vlasnik dobiti stan nakon smrti stanara koji je stanovao sâm u stanu!   Dakle,  taj stan je bio  neuseljiv   t.j. vlasniku su  oduzeta  vlasnicka prava  i  imovina  u vrijednosti vecoj od 90 posto trzisne cijene  (koju bi imao taj oduzeti stan, kad bi bio useljiv).  Zato su nominalni vlasnici,  za vrijeme SFRJ,  prodavali te stanove za manje od 10 posto te cijene.

      Prema Zakonu o stambenim odnosima (1974.)  nominalni vlasnik je mogao ponuditi stanaru  zamjenski stan  prakticki  jednake  vrijednosti  (t.j.  jednake velicine,  povrsine, udobnosti,  smjestaja, itd.)  sa stanarskim pravom,   koje je  vrijedilo  90  posto  trzisne cijene stana  (na pr. kod kasnijeg otkupa stana).   Kakav je  to  "vlasnik"  koji  mora  kupiti  (platiti)  "svoj" stan,   t.j.  dati  90 posto  trzisne  cijene,  da bi dosao do  "svoga" stana ?!     Ocito je,  dakle,  da se radi o  oduzetoj  imovini.

Prema  REZOLUCIJI  1096  Parlamentarne  skupstine Vijeca  Europe,  oduzeta imovina  se  restituira  in integrum   samo  onda,  kada je to moguce uciniti  bez krsenja prava  stanara  ili  novih vlasnika,  a  kada  to  nije  moguce,  imovina  se   ne  vraca  nego se izvornom vlasniku daje pravedna  materijalna  naknada.

________________________

1.  Pravne norme nemaju povratno djelovanje, osim ako je to u normi izricito odredjeno. (Vidi: Pravni leksikon, 2. izdanje, 1970.,  str. 831.:  "Povratno djelovanje pravne norme").

2.  Vidi: Francis G. Jacobs &  Robin. C. White: The European Convention on Human Rights, second edition, Clarendon Press, Oxford, 1996, str. 246. i dalje.    Navedeni su primjeri za  imovinu   (= "possessions",  kod nas  krivo  prevedeno  kao "vlasnistvo"!!!)  kao  na pr.:   pravo ribarenja,  pravo tocenja alkoholnih pica,  stalna klijentela poduzeca ("goodwill in a business"),  itd.    Europska konvencija o ljudskim pravima  stiti sva prava koja imaju ekonomsku vrijednost  ("possessions must have an economic value").  Odatle je jasno da je i stanarsko pravo  imovina.

3.   Vidi: Pravni leksikon, 2. izdanje, 1970., str. 334.: "Imovina".

4.   Posebna  pravna  norma  (zakonska odredba)  moze predstavljati  izuzetak  u odnosu na  opcu,  te  se   u  tom  slucaju   primjenjuje  pravilo   "Lex  specialis  derogat  generali".   (Vidi:  Pravni leksikon,  2. izdanje, 1970.,  str. 513.:  Lex specialis derogat generali). 

________________________

      U Zagrebu,  IV. 2003.   

Nositelji  stanarskog prava u  tzv.

privatnim neuseljivim stanovima

                                      (Vidi dolje o razlici izmedju 

                                        najma i stanarskog prava!)

branko.soric@zg.t-com.hr  

******   ******   ******

Koja je razlika izmedju najma  i stanarskog prava? 

      Najprije treba znati  sto je  zajednicko  tim pravima  - t.j.  pravu  najmoprimca, zasticenog najmoprimca  i  stanarskom pravu  -  a to je ovo:  Dok traju ta prava, vlasnik  ne moze doci u posjed stana,  ne moze useliti  (rabiti, upotrebljavati stan),  ne moze iznajmiti stan nekom drugom (novom) najmoprimcu,  dakle  ne moze vrsiti svoja vlasnicka prava (ovlasti).  -  To je, dakle,  zajednicko;  a razlika je ova:

      Razlika  je u tome, sto je najam  (kako obican tako i zasticeni najam)  samo  privremen,  a stanarsko pravo (isto kao i vlasnistvo)  je  trajno,  t.j. traje  zauvijek.

      Sto to znaci?

      Dok traje (obican) najam  vlasnik  ne moze vrsiti svoja vlasnicka prava, ali zato on moze po svojoj volji i zelji dati otkaz obicnom najmoprimcu te (nakon isteka otkaznog roka) moze opet ostvariti ta svoja prava, moze posjedovati stan, rabiti ga, itd.  Isto to vrijedi i za zasticeni najam, jer  (prema Zakonu o najmu stanova iz 1996.),  kad  umru  zasticeni najmoprimci,  nominalni vlasnik ce moci slobodno, po svojoj zelji, dati otkaz clanovima obitelji  (kucanstva)  koji nisu bili u stanu vec 1996. godine,  tako da ce taj nominalni vlasnik i u ovom slucaju dobiti sva vlasnicka prava, samo nesto kasnije nego kod obicnog najma.  Zato se moze reci  da vlasnik u slucaju  najma  (obicnog kao i zasticenog)  nije trajno izgubio vlasnistvo ni imovinu  niti mu je to oduzeto.   (Ali,  tu odmah treba istaknuti,  da bi  to vrijedilo samo za ono zasticeno najmoprimstvo,  koje bi postojalo, kao takvo, jos za vrijeme SFRJ ,  a  ne vrijedi za nas slucaj,  u kojemu je postojalo stanarsko pravo,  koje je zatim neopravdano ukinuto  protupravnim odredbama zakonâ o prodaji i najmu stanova!)

      Sto znaci, kad se kaze da stanarsko pravo traje "zauvijek"? 

      Neki kazu  da  nista nije zauvijek,  jer se i vlasnistvo moze oduzeti zakonom.  To je moguce zato  sto Ustav RH  izuzetno  dopusta takvu mogucnost,  ali kad nije nacinjen takav izuzetak,  tada  i  vlasnistvo  i  stanarsko pravo  traje  zauvijek,  t.j. zauvijek se prenosi na pravne sljednike.  To je ono sto je jako vazno i bitno!   Naime,  buduci da je  dodjelom  stanarskog prava  vlasnik  definitivno,  zauvijek  izgubio  gotovo sva vlasnicka prava  (i to po ZAKONU,  bez obzira na zemljisne knjige!),  a time i ekonomsku vrijednost  (t.j. imovinu)  vecu od 90 posto trzisne cijene koju bi imao useljiv stan,  nemoguce  je  reci  da je on i dalje ostao pravi vlasnik sa svim pravima  (sto se,  naprotiv, moze reci u slucaju privremenog najma).  Dakle,  sasvim je  neispravna,  neistinita  i  apsurdna  tvrdnja nominalnih vlasnika  da im nije oduzeta imovina odnosno vlasnistvo (t.j. najveci dio vlasnickih ovlasti od kojih se sastoji to vlasnistvo nad stanom)!  

      Napomena:  Nominalni vlasnici su  za vrijeme SFRJ  prodavali neuseljive stanove za manje od jedne desetine vrijednosti,  a jednako su i kasnije, u RH, stanovi prodani nositeljima stanarskog prava.  Nakon dodjele stanarskog prava  nominalni vlasnik nije vise nikada mogao doci svojom voljom u posjed neuseljivog stana,  osim  zamjenom za drugi, prakticki jednako vrijedan stan (podjednake velicine, povrsine, udobnosti, smjestaja, itd. - vidi Zakon o stambenim odnosima, 1974.)  sa stanarskim pravom, vrijednim oko 90 posto trzisne cijene stana.  Dakle, on je morao dati (platiti) oko 90 posto trzisne cijene da bi dobio "svoj" stan  (za razliku od pravoga vlasnika,  kojemu nisu oduzeta vlasnicka prava,  i  koji moze bezuvjetno  i  besplatno  dobiti  svoj  stan)!   Odatle je sasvim jasno,  da je nominalnom vlasniku neuseljivog stana,  bez obzira na zemljisne knjige,  oduzeto  vlasnistvo i imovina,  jer su mu  zakonima  zauvijek oduzeta  glavna vlasnicka prava, vrijedna 90 posto trzisne cijene, sto znaci da mu je zauvijek oduzeta  ekonomska vrijednost  t.j.  imovina.  Zakonske odredbe, po kojima se vlasnistvo dokazuje zemljisnim knjigama,  derogirane  su.  (O tome pise i u  podsjetniku  iz  IV. 2003. pod naslovom "VLASNISTVO,  IMOVINA,  STANARSKO PRAVO",  s kojim se slazu clanovi SUS-a, stanari  i drugi.  

      Kako je izvrsena obmana?

1.   Gore navedenim neistinama,  kojima se stalno obmanjuje javnost pa i strucnjaci.

2.   Rijec "possessions" iz Europske konvencije o ljudskim pravima,  koja znaci imovinu  t.j.  ne  samo vlasnistvo  nego  i  sva prava koja imaju  ekonomsku vrijednost  (a tu, ocito, spada i stanarsko pravo)  krivo je prevedena  kao "vlasnistvo" (taj prijevod je objavljen u Narodnim novinama).

3.   Neistinito  se tvrdilo  (a to je tvrdio cak i Ustavni sud!)  da se stanarsko pravo mora ukinuti jer ga Ustav RH ne poznaje, jer Ustav RH jamci vlasnistvo, itd.  (Ustav RH nema povratno djelovanje i ne odredjuje restituciju ranije oduzete imovine.  Ako Ustav nesto  ne spominje,  to  ne znaci  da je to protivno Ustavu!   I u danasnjem Zakonu o vlasnistvu  postoji "pravo stanovanja",  koje moze trajno imati neka obitelj,  premda se to pravo ne spominje u Ustavu RH).

4.   Zbog  Rezolucije 1096 Parlamentarne skupstine Vijeca Europe  nisu vraceni nacionalizirani stanovi,  ali je sama ta rezolucija bila  zatajena,  prikrivena od javnosti,  kako bi se takvim trikom  vratili  drugi  oduzeti (neuseljivi) stanovi!

      Itd. 

      Zbog pogresnih, neistinitih i apsurdnih tvrdnji nominalnih vlasnika neuseljivih stanova,  da im  za vrijeme SFRJ  "nije oduzeta" imovina,  krsi se stanarsko pravo  (koje je jedna vrsta podijeljenog vlasnistva),  a time i ljudska i ustavna prava stanara u tim stanovima,  njihovo pravo na  jednakost, dom,  imovinu,  vlasnistvo, itd.  Takve pogresne tvrdnje podrzali su, na pr.:  Ljubica Lalic sa klubom zastupnika HSS-a,  Cacicevo ministarstvo  (koje je ranije,  pod drugom ministricom,  izradilo  Zakon o najmu stanova,  a kasnije  i danas  sastavlja lose prijedloge za izmjene toga zakona  radi  sto lakseg  izbacivanja stanara iz njihovih stanova),  udruga nominalnih vlasnika (SUVLAH),  i neki drugi.  Sve su te tvrdnje argumentirano pobijene pismima stanara, objavljenim vise puta u Vjesniku pocetkom 2003 god.   (Nitko  nije iznio nikakve razumne  protuargumente,  ali cinjenice se jednostavno  presucuju,   te se i dalje uporno ponavljaju neistine). 

              20. V. 2003.

Branko Soric

Vlaska 84

10000 Zagreb

branko.soric@zg.t-com.hr  

Natrag na "Ulaz":  https://soric-b.tripod.com/ulaz/